Целина Стари мајур у Петровардину под претходном заштитом

Дневни лист Дневник је 15. августа 2022. године објавио оглас којим Завод за заштиту споменика културе Града Новог Сада, Нови Сад обавештава власнике, кориснике и правна лица да je целина Стари мајур у Петроварадину евидентирана као непокретност која ужива претходну заштиту. Целина обухвата следеће улице и објекте:

Александра Островског: парна страна: бр. 2-18
непарна страна: бр. 1-5
Павла Јуришића Штурма: парна страна: –
непарна страна: бр. 1-25
Арчибалда Рајса: парна страна: бр. 2-26
непарна страна: бр. 1-25
Чајковског: парна страна: бр. 2-10
непарна страна: бр. 1-11
Владимира Гортана: парна страна: бр. 2-12
непарна страна: бр. 1-13
Патријарха Рајачића: парна страна: бр. 2-54
непарна страна: бр. 1-69
Рељковићева: парна страна: бр. 2-66
непарна страна: бр. 1-67
Владана Деснице: парна страна: бр. 2-58
Косте Нађа: парна страна: бр. 2-34А
непарна страна: бр. 1-31
Аугуста Шеное: парна страна: бр. 2-10
непарна страна: бр. 1-9А
Виктора Новака: парна страна: бр. 2а-2
непарна страна: бр. 1-5)
Прерадовићева: парна страна: бр. 6-30,
непарна страна: бр. 1-31

У склопу припремних радњи, које за циљ имају обнову споменика Хачкар,  започети су истраживачки радови у Заводу за заштиту споменика културе Града Новог Сада. Из тог разлога, обратили смо се Конзулату Републике Јерменије у циљу добијања неопходних података, јер је реч о специфичном споменику, карактеристичном само за нама блиски јерменски народ. Споменици хачкари имају посебну културолошку, али и теолошко-филозофску димензију, израђују се од вулканског камена – туфа  и представљају јединствен израз јерменске хришћанске уметности.

Због свих карактеристика, јерменски хачкари уврштени су 2010. године, на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа.

Осим у Новом Саду, на територији Републике Србије хачкар постоји још у Земуну и као и новосадски, дар је Републике Јерменије (у неким списима је наведено да је хачкар дар српско-јерменског друштва).

Непосредан повод за подизање хачкара у Новом Саду је следећи: 7. децембра 1988.  године, Јерменију је задесио катастрофалан земљотрес у ком је животе изгубило преко 25 000 људи и причињена огромна материјална штета. Многе земље су одмах организовале авионско слање хуманитарне помоћи, међу којима је била и Југославија. Дана 12. децембра исте године, надомак аеродрома у Јеривану, срушио се југословенски авион којима је преношена помоћ јерменском народу. Том приликом погинуло је свих седам чланова посаде. Њихова имена су исписана на новосадском хачкару. Споменик је подигнут у непосредној близини некада постојеће Јерменске цркве и црквене општине, односно још увек постојећег надгобног споменика јерменске породице Ченази, на Булевару Михајла Пупина. Уједно, на овај начин, одата је и захвалност Новом Саду зато што је пружио уточиште јерменским породицама, избеглим 1739. године. Свечано је откривен 15. јануара 1993. године. Споменик је рад јерменског уметника Пајлака Макаријана и његових сарадника. Господин Макаријан ће вероватно учествовати у санацији овог споменика, јер у Новом Саду не постоје споменици од вулканског камена и искуства јерменских стручњака ће бити више него драгоцена.

Новосадски хачкар је израђен од два одвојена монолитна комада црвеног вулканског камена, асиметричног облика. У правом смислу речи хачкаром може да се сматра део споменика који је окренут ка Петроварадинској тврђави. На њему је проказана сцена Христовог распећа на филигрански исклесаној позадини. Хачкар је посвећен Христу Спаситељу. На другом монолиту, окренутом на супротну страну, уклесана су именена пилота погинулих 1988. на српском језику, као и натпис на јерменском језику, којим се подсећа на насељавање Јермена у 18. веку.

Конзулат Републике Јерменије се љубазно одазвао и добили смо одговор на нашу молбу. Део писма, у којем се говори о симболици хачкара преносимо:

Јерменски хачкари

Примањем хришћанства као државне религије 301. године, поред бројних обележја националног инденитета  као што су писмо, књиге, свој облик добијају и сакрални простори, иконографија и крстови. Развој  сложеног и особеног историјско- културног окружења води до појаве хачкара. У градовима се на хачкаре гледа као на симболе пријатељства, подухвата, чуваре сећања и експресију народне традиционалне уметности. За заједнице у дијаспори, они су веза са традиционалним коренима Јермена, домовином и симбол националног индентитета.

Њихова композиција има троструку структуру: у средишном делу је сам  крст – дрво, горња зона представља небо, а доња земљу. Крст – дрво у горњем делу указује на бога, у доњем на змаја, на левој и десној страни на секуларно и духовно, прошлост и будућност, смрт и бесмртност. У крсту се налази вегетација, животиње, људи и свеци, другим речима у њему је сједињено неколико атрибута дрвета – универзума. Рељефна линија као ткана нит формира розету, палмин декор, крст, непрекидно и еластично се преплиће, избегавајући оштре углове. Бесконачност видљиве линије ствара утисак вечности и потпуности композиције. Хачкар је основни иконографски приказ који рефлектује концепт универзума како га виде Јермени. За израду хачкара користи се обично локални материјал попут базалта или жуто-црвеног туфа. Први корак, доноси се челична конструкција одговарајућих димензија и полира  се површина будућег споменика. Скицира се замишљена композиција. Стварање компликованих пропорционалних геометријских уклесаних облика и процес рада захтева коришћење различитих алатки: лењира, компаса, оштрих оловака, чекића, длета и др. Понекад се клеше и без цртежа. Главна техника је: из два угла будућег облика се исцртавају две паралелне линије и урезују се према замишљеној централној линији. Облици се оивичују финим песком. Мале пукотине и груби делови који настају у току уклесивања касније се одстрањују малтером од глине или креча и онда се осликавају.

У почетку вештина израде ових споменика преносила се са оца на сина, данас са учитеља на ученике у приватним радионицама.

Хачкари су подизани из различитих социјалних, економских и политичких мотива укључујући подједнако трагичне и радосне тренутке у животу. Сваки верник који се није огрешио о хришћанску визију моралности могао је да подигне хачкар. Духовно или друштевно важни мотиви су били од пресудног значаја.

Постоји посебна релегијска церемонија везана за постављање хачкара која укључује: благослов споменика (молитва, читање Светог писма, верници се крсте) и освештење (чишћење са светом водицом и вином). Основа ритуала је схватање да неживи предмет не може имати моћ ако бог не живи у њему. Посебна занимљивост везана је за обред са вином: код оних хачкара код којих су нар и грожђе делови композиције овај део церемоније се види као освештење крвљу Исусовом. Након обреда хачкар поседује свете моћи и могу да пружи помоћ, заштиту, победу, дуг живот, спасење душе и сл. Чињеница да се налази на отвореном и на неки начин позива на обожавање крста, чини се да је хачкар отворен за саваког верника.

Једна од основних карактеристика хачкара је стварање директне везе са светом моћи и њеним симболом. Хачкари су такође блиско повезани са бројним широко распрострањеним веровањима и обичајима. Међу најпознатријим хачкарима су они  за које се верује да лече различите болести, посебно они који се зову све-спаситељи. Листа посебних хачкара укључује: плаве крстове, гневне крстове, крстове за кашаљ, они који су немењени за спас од  природних катастрофа. Обичај одласка на ходочашће до најближег хачкара за време различтих празника и обреда је од недавно поново заживео.

Почев од 1960. године настају нова гробља са новим хачкарима, а некако у исто време хачкари бивају проглашени за националне споменике. Њихова функција се проширује на декоративне споменике, обелиске, елементе од националног значаја, сувенире, меморијале.

У четвртак, 23. децембра 2021. године, на Успенском гробљу у Новом Саду обављено је освећење недавно обновљеног и свечано откривеног надгробног споменика Јосифа Руњанина.

Освећење је  обавио парох светоуспенског храма у Новом Саду, о. Жељко Латиновић, уз присуство директора Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада, мр Синише Јокића, сарадника Завода и представника извођача радова, „Гранит Лијешће“ из Сремске Митровице.

Надгробни споменик Јосифа Руњанина дело је чувеног међуратног београдског архитекте Гојка Тодића, а барељеф са Руњаниновим ликом израдио је један од најзначајниих српских вајара Ђока Јовановић. Гробно место са надгробним спомеником утврђено је за споменик кулутре, а Успенско гробље је утврђено за просторно културно-историјску целину од великог значаја.